Zaštićeni stanari – večiti podstanari?

Ko su zaštićeni stanari?

U Srbiji trenutno postoji nekoliko hiljada zaštićenih stanara. Prema poslednjim procenama reč je oko 3.000 građana, od kojih oko 1.400 živi u Beogradu.

Po završetku Drugog svetskog rata i političkog ustoličenja komunističke partije na vlasti, imovina se oduzimala po raznim osnovama: konfiskacijom, nacionalizacijom, eksproprijacijom i sekvestracijom. Nova vlast se našla i pred problemom rešavanja stambenog pitanja čelnika nove vlasti, svojih funkcionera, nameštenika, pripadnika narodnooslobodilačke borbe i svojih pristalica, do takozvanih „običnih“ građana. Budući da nije bilo dovoljno napuštenih objekata da bi se obezbedili smeštajni kapaciteti, vlast je došla na ideju da i u nepokretnosti koje nisu nacionalizovane, već su ostale u privatnoj svojini, useli druge ljude. Tako su se useljavali pojedinici i čitave porodice u privatne stanove i kuće za koje je ocenjeno da ih vlasnici neracionalno koriste, odnosno da imaju višak stambenog prostora. Zakonom o raspolaganju stanovima i poslovnim prostorijama od 18.08.1945. godine narodni odbori su po slobodnoj oceni izvedenih dokaza, vodeći računa o  potrebama lica koja nemaju rešeno stambeno pitanje i socijalnoj pravdi, oduzimali delove stanova, ili čak i cele stanove, raspoređivali, useljavali i mešali porodice, jer su neretko useljena lica stanovala zajedno sa porodicom vlasnika stana. Protivljenje vlasnika, koji su za to uopšte i imali hrabrosti u tadašnjoj atmosferi, nisu imali nikakvog uticaja. Svi kasniji propisi iz oblasti stanovanja su potvrdili tako stvoreno stanje i održali ga do danas.

Prava zaštićenih stanara

Zaštićeni stanari su uvek imali pravo na zakupninu koja je manja od tržišne, ali nisu nikada imali pravo da otkupe stanove u kojima stanuju i steknu vlasništvo na njima. Ti stanovi se ne mogu ni nasleđivati, odnosno nakon smrti korisnika kojima su oni dati na korišćenje njihovi naslednici ne mogu da nastave da žive u njima.

Prošlo je više od 70 godina, a i danas imamo hiljade stanova na kojima vlasnici poseduju pravo svojine, ali ne mogu da ih koriste i sa druge strane zakupce na neodređeno vreme, koji nemaju vlasništvo, ali imaju pravo korišćenja, davno ukinuto tzv. stanarsko pravo. Vlasnici stanova, bez obzira da li imaju rešeno stambeno pitanje, ne mogu da isele zaštićene stanare, odnosno sada zakupce stana, iz svojih stanova i slobodno ih koriste, iako im oni formalno pravno pripadaju. 

Odnos države prema zaštićenim stanarima

Trenutno važećim Zakonom o stanovanju i održavanju stambenih zgrada ovo pitanje je rešeno na određen način. Sadašnji zakupac stana na neodređeno vreme koji je u svojini drugog građanina može da nastavi da koristi predmet zakupa na neodređeno vreme, uz obavezu plaćanja zakupnine, ali mu može biti doneto rešenje o iseljenju, pod uslovom da mu jednica lokalne samouprave obezbedi drugi stan. Jedinice lokalne samouprave su bile u obavezi da donesu program za obezbeđivanje stanova u javnoj svojini za preseljenje zakupca na neodređeno vreme i ostavljen im je rok od deset godina da obezbede odgovarajući stan za preseljenje.

Kako zadovoljiti interese vlasnika i zakupaca na neodređeno vreme?

Ovakvo zakonsko rešenje izazvalo je mnoge polemike. Zakupci su se pobunili zbog toga kolike će stanove dobiti i na kojim lokacijama. Kada je neko veći deo svog života živeo u najužem centru Beograda, očekivano je da mu neće prijati premeštaj na neku manje atraktivnu lokaciju. Pitanje zaštićenih stanara svakako predstavlja osnov za diskusiju zašto bi oni i dalje bili u boljem i povoljnijem položaju u odnosu na ostale građane, koji takođe nisu imali rešeno stambeno pitanje pa su se zaduživali podižući stambene kredite sa višedecenijskim rokovima otplate. Osim toga, nikako ne smemo zaboraviti ni vlasnike stanova kojima su ovi stanari useljeni i koji ne mogu slobodno koristiti svoje nepokretnosti, iako je jedno od bitnih obeležja prava svojine pravo na upotrebu sopstvene stvari. Zaključićemo da ovako nastala situacija, kojom je komunistički režim želeo da uspostavi socijalnu pravdu, već decenijama ipak ide na ruku samo jednoj grupi povlašćenih građana.