Ko nasleđuje imovinu koju nema ko da nasledi?

Da li ste se ikada zapitali šta se dešava sa imovinom lica koje premine, a nema naslednike?

Iako je malo verovatno da neće postojati naslednik, budući da je krug zakonskih naslednika izuzetno širok (obuhvatajući sve potomke i pretke, kao i određene potomke predaka), Zakon o nasleđivanju je predvideo i šta se dešava sa zaostavštinom ukoliko ne postoji lice koje bi moglo da bude zakonski naslednik, ili ukoliko niko od lica pozvanih na nasleđe ne prihvati nasledstva.

Republika Srbija kao poslednji zakonski naslednik

Poslednji zakonski naslednik, ukoliko nema drugih zakonskih naslednika, je Republika Srbija. Republika Srbija se ne može odreći nasleđa, a zaostavština koju nasledi postaje državna imovina.

Da bi Republika Srbija bila proglašena za zakonskog naslednika neophodno je da se sprovede postupak raspravljanja zaostavštine (u narodu poznatiji kao ostavinski postupak), kao i da se ispoštuju pravila postupka koja su propisana i Zakonom o nasleđivanju. Ta pravila se pre svega tiču objavljivanja oglasa kojim se pozivaju lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu u određenom roku. Tek po isteku propisanog roka sud donosi rešenje kojim zaostavštinu predaje na uživanje Republici Srbiji. Dakle, ona tada stiče samo ovlašćenje da uživa u zaostavštini. Tek nakon toga Republika Srbija stiče svojinu na predatim stvarima i to po isteku propisanih rokova koji odgovaraju rokovima potrebnim za sticanje prava svojine održajem.

Gde se objavljuju oglasi kojima se pozivaju lica na nasleđe

Oglas kojim se pozivaju lica koja polažu pravo na nasleđe da se prijave sudu se objavljuje na oglasnoj tabli suda, u Službenom glasniku Republike Srbije, a  po potrebi i na drugi način. Ako se može pretpostaviti da se naslednici nalaze u inostranstvu, oglas se objavljuje i u odgovarajućem inostranom sredstvu javnog obaveštavanja.

Dakle, zakon je predvideo i situaciju šta se dešava sa imovinom koju nema ko da nasledi. Nasleđivanje od strane države se može posmatrati kao nužno zlo, radi zaštite pravne sigurnosti i sprečavanja postojanja imovine bez vlasnika. Zbog toga mnogo je bolje da vlasnik, ukoliko je svestan da nema zakonskih naslednika, još za vreme života pravnim poslovima (poput ugovora o doživotnom izdržavanju, ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, testamentom i sl.) raspodeli svoju imovinu ili odluči šta će se desiti sa njom nakon njegove smrti.